Ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, а послодавац се томе не успротиви, сматраће се да је радни однос заснован на неодређено време.
Запослени то своје право може заштитити и судским путем подношењем тужбе за утврђење радног односа на неодређено време. Није неопходно (али је пожељно) да послодавац донесе решење о престанку радног односа, иако он престаје по сили закона, управо како не би било никакве недоумице. Такође, послодавац по престанку радног односа на одређено време треба да изврши одјаву запосленог са Централног регистра обавезног социјалног осигурања и достави запосленом доказ о одјави.
Ако се уговор о раду на одређено време закључи а да за то нису били испуњени законом прописани услови, запослени може у судском поступку тражити утврђивање да однос који је успоставио са послодавцем има природу уговора о раду на неодређено време. Треба обратити пажњу на чињеницу да се уговор на одређено време не може закључивати за сврху попуњавања потреба послодавца за запосленима у његовом редовном пословању. У случају да је у пракси запослени на одређено време обављао послове који се сматрају саставним елементом редовне делатности послодавца, суд може доћи до закључка да је установљен радни однос на неодређено време, управо због тога што се чињенично стање разликује од одредаба уговора о раду на одређено време. Нарочито ће се сматрати да је са запосленим успостављен радни однос на неодређено време уколико је радно место које обавља прописано Актом о организацији и систематизацији радних места.